Dimitrovica, sremska lepotica

1 Serbisches Haus in Sremska Mitrovica

Posle nepunog sata vožnje od Beograda ulazimo u Sremsku Mitrovicu sa severa. Varoš deluje pospano na majskom suncu.

Kažu da je ovde bio grad sa preko 100.000 ljudi. Ali bilo je to davno, pre sedamnaest vekova. Sada je to dom za četrdesetak hiljada meštana.

Odseli smo u samom centru. Ostavljamo stvari i odmah izlazimo kako bismo se posvetili istraživanju okoline.

Irinej Sremski

Izašavši iz jednog prolaza, suočeni smo sa pravoslavnom Sabornom crkvom, zapravo Crkvom Svetog Dimitrija.

Ona je građena tri godine, osveštana je 1794. Tako da crkva ove godine navršava 230 godina. Najpre je bila posvećena Svetom Stefanu. Tek 1987. promenila je sveca u nazivu – Sveti Dimitrije, zaštitnik Mitrovice, ili izvorno Dimitrovice, dobio je još jednu svoju crkvu u gradu, jer se po njemu do tada zvala i ovdašnja katolička crkva.

Ulazimo u crkvu i odmah mi pogled prikuje ikonostas. Ikone je izradio Arsenije Teodorović, koji je završio Likovnu akademiju u Beču. Bio je Dositejev prijatelj i jedan od viđenijih Srba svog vremena.

Ikonostas me podseća na nešto što sam već video. Teodorović je sačinio i ikone u zemunskoj Bogorodičinoj crkvi. Njegov slikarski rukopis ostavio je dakle trag sremskom ravnicom, od Zemuna do Sremske Mitrovice.

Ovaj ikonostas je sačuvao vizuelno ispričanu priču koja se zaista zbila u ovom kraju. Prvi episkop rimskog Sirmijuma Irinej stradao je kao žrtva progona hrišćana u Rimskom carstvu, godine 304. Nije hteo da se odrekne Hrista i prinese žrtvu caru. Zato je postao žrtva. Na savskom mostu odsekli su mu glavu i telo bacili u vodu.

Kada je Vizantija predala vlast Ugarima 1180. na ruševinama Sirmijuma nastaje varoš Civitas Sancti Demetrii – Grad Svetog Dimitrija, solunskog visokog oficira koji je umro za hrišćansku veru u četvrtom veku, u progonima u kojima je stradao i Irinej Sremski. Srbi su grad nazvali Dimitrovica.

Lepa zelena varoš

Pešačkom zonom, u kojoj Trg Svetog Stefana bez vidljive granice prelazi u Trg Ćire Milekića, izlazi se na prošireni deo trga.

Najmarkantnije zdanje jeste Srpski dom iz 1895. U kombinaciji neorenesansnih i neobaroknih elemenata projektovao ga je arhitekta Vladimir Nikolić. Pored srpske čitaonice i pevačkog društva tu je bila smeštena i kafana, hotel, udruženje zanatlija. Zgrada je stradala prvi put u Prvom svetskom ratu. Danas se u njoj nalaze pozorište i biblioteka.

Prvo što se uoči u centru varoši jeste – zelenilo. Gradski park, odmah pored Srpskog doma jeste mesto na kojem čovek za lepih dana poželi da ostane. Uokviren je značajnim institucijama kulture – Galerijom „Lazar Vozarević“, Arhivom i Muzejom Srema.

Moglo bi se nadugo i naširoko pričati o svim tim značajnim građevinama, ali moj pogled počiva na fontani „Kameni cvet“. Možda intuitivno prepoznajem setu uklesanu u kamen. Fontanu je gradu darovala ćerka ruskih emigranata, koji su izbegli u Jugoslaviju posle Oktobarske revolucije.

Jedanaestogodišnja Irina Nepokojčicka je docnije postala arhitekta. Lokalno predanje kaže da je jednom, pred kraj života, kada je obolela od tuge za Rusijom, sanjala golubicu koja je izletela iz čudesnog cveta sa povijenim laticama.

Golubica je rekla da je zapravo ćerka cara Tiberija koja se pretvorila u kameni cvet tuge, jer je njen otac avarskom osvajaču rekao da će mu radije predati ćerku nego Sirmijum. Golubica je znala lek za tugu – Irina mora da napravi kameni cvet koji će večno da lije suze.

Irina je 1948, navodno po uzoru na cvet iz sna, stvorila fontanu koja plače za svim stanovnicima grada, u koji su slavodobitno ulazile mnoge vojske –  Rimljani, Goti, Huni, Gepidi, Avari, Sloveni, Turci, Austrijanci, ustaše, partizani. Fontana tuguje za mrtvima umesto živih, koji tako mogu da se raduju.

Drveće je saveznik meštana, a ne, kao u nekim delovima Beograda – neprijatelj gradske uprave. Ulice često imaju odnegovane drvorede. Ko želi da se uveri u to može da prošeta glavnim dijagonalama grada – Kralja Petra i Železničkom, koju meštani zovu Ulica platana, ili Ulicom Svetog Dimitrija.

Sirmijum, mnogoljudna majka gradova

U ovom kraju je po jednima rođeno sedam, po drugima deset rimskih careva. Još osamnaest njih je kraće ili duže živelo ovde.

Stoga ne treba da čudi da je slava ovog grada doprla i do ušiju čuvenog rimskog istoričara, Amijana Marcelina, koji ga je nazvao „slavnom i mnogoljudnom majkom gradova“. To se desilo u četvrtom veku.

Iza Muzeja Srema, u Parku Svetog Save, 16 vekova kasnije rotarijanci su na stubu koji simboliše Sirmijum uklesali ove Marcelinove reči.

Tako je jedna rečenica o nekadašnjem sirmijumskom carskom sjaju, meandrirajući kroz vreme, našla svoje mesto u gradu koji je označila.

Bolje rečeno, skrasila se oko četiri metra iznad njega – toliko je debeo dvomilenijumski šut iznad rimske prestonice, kojoj su Avari u šestom veku zadali konačni udarac. Preživeli Rimljani su pobegli u Dalmaciju, sve do Solina, a spaljeni grad više nikada nije obnovio stari značaj.

Današnji stanovnici, hteli ili ne, povremeno pronalaze tragove velike prošlosti. Legendarna je priča o radniku koji je u prošlom veku na gradilištu za robnu kuću ašov zabio u kožnu kesu sa rimskim zlatnicima. Bilo ih je 33 i neprocenjive su vrednosti.

Usred grada je podignuta zgrada koja pokriva ostatke carske palate. Problem sa njom je što su vrata zatvorena, a na njima cedulja – grupni obilazak trajaće 20 minuta. To je nova verzija onog „vraćam se za pet minuta“.

Dobro, iz iskustva obilaska sličnih mesta unutar granica Rimske imperije, od Trira do Alanje, znam da je Hajner Miler u pravu kada kaže da ruševine ćute. Naročito ako ih pitate zašto je carstvo propalo.

Marko Aurelije, car i filozof, koji je umro od kuge baš u Sirmijumu, zapisao je: „Sve prolazi i uskoro se pretvara u bajku i tone brzo u potpuni zaborav…“

Taj njegov carski Sirmijum ipak živi u nazivu zemlje između Save i  Dunava. Antički Sirmijum se zvao na vulgarnolatinskom Sermi. Dakle Srem je dobio ime po svom glavnom gradu.

Spomenik svinji i psu

U Sremskoj Mitrovici mangulica je dobila spomenik. Na ideju Slobodana Simića vajar Vladimir Tović je stvorio bronzanu mangulicu. Pored nje vidimo i psa ispod kojeg piše – pulin. Vojvođanski ovčarski pas.

Pulin jeste – nalik na zemlju u kojoj je nastao, istorijska mešavina. Ima u njegovim genima raznih panonskih rasa, među kojima su mađarski i hrvatski ovčarski pas. Ali Pulin je od obojice viši. Za njega kažu da malo traži, a mnogo pruža. Priznaje samo jednog gospodara. U Sremu znaju reći: „Jedan pulin vredi kao trojica čobana“.

Vratimo se krupnijoj bronzanoj životinji koja gleda prema stubu na kojem je urezana rečenica o značaju ove varoši u rimska vremena.

Svinje su bile deficitarna domaća životinja nakon povlačenja Turaka iz ovih krajeva, pa je porastao uzgoj mađarskih i hrvatskih svinja. Od početka 19. veka i Srbija postaje veliki proizvođač.

Ostalo je zabeleženo da je Miloš Obrenović poklonio mađarskom grofu Jožefu Arčduku svinje rase šumadinka. Mađari su je zvali Terekfajta – turska rasa, ili Racfajta – srpska rasa. Na imanju Kiš ukrštana sa rasama kao što su bakonji. Uskoro se ta rasa pomešala sa postojećim svinjama širom carstva.

Tako je nastala rasa koju su Mađari nazvali mangarica ili mangalica. Kako je samoglasnik „a“ zamenjen samoglasnikom „u“ ne umem vam reći. Kako god, za samo četvrt veka mangulica je potisnula sve ostale rase i postala autentična sirovinska osnova za čuvene sremske specijalitete od mesa.

Zašto je ova svinja zaslužila spomenik baš u srcu Srema? Odgovor može da se pronađe na gradskoj pijaci. Za razliku od pijaca na jugu Srbije, gde se možete diviti svim vrstama i veličinama paprike i paradajza, na mitrovačkoj pijaci zastaje dah od pogleda na kobasice i slaninu.

Proizvođači koji nude ovo sremsko blago znaju da njihova roba ima kupce širom sveta. Jedan seljak koji je već prodao sve sa tezge, pa uz rakijicu mezi izuzetno lepu slaninu, na pitanje gde ju je kupio odgovara da on meze nabavlja samo kod Zdravka.

Pokazao nam je neodređeno ka jednoj tezgi. I zaista, na njoj su bile naslagane komadine slanine čiji je profil, kako bi rekao jedan prijatelj, izgledao kao Zvezdin dres. Iza njih kobasice koje obećavaju sremski ukus.

Ali gazde nigde.

Komšinica kaže da se strpimo, otišao je po kola, kraj je pazarnom danu, iako je tek podne. I tako čekamo ćaskajući sa seljakom koji mezi Zdravkovu slaninu i pije domaću šljivu. Nudi i nama, i skoro da pristanemo, kad se gazda pojavi.

Zdravko Vetmić, čovek koji je sa strašću decenijama bio mesar, a sada, kao penzioner uprkos srčanim tegobama ne može da miruje. Pravi „Zvezdine dresove“ za svoju dušu.

I na dobrobit stalnih mušterija koje umeju da potegnu sa dalekog zapada ne bi li se domogli svog suvenira iz Sremske Mitrovice. Ni mi nemamo kud, kupujemo slaninu umesto magneta.

Na Savi

Naravno, za dva dana u Sremskoj Mitrovici ne može se obići baš sve. Videli smo zvona u dvorištu katoličke crkve na kojima piše da su ih platili nemački i hrvatski građani.

Videli smo šetalište kraj Save i gradsku plažu koje se ne bi postidela mnogo veća mesta. Videli smo i pešački Most Svetog Irineja, nazvan tako jer se pretpostavlja da je otprilike na tom mestu pogubljen prvi sirmijumski episkop.

Popili smo vrhunsku kafu u kafiću KFTRJ, potom smo posetili istoimenu pržionicu kafe. Tamo nas je dočekao gazda Milorad Popadić.

On je zapravo uredno završio pravne nauke. Ali je još za studija u letnjim mesecima na gradskoj plaži držao kafić. Njegova strast je postala kafa. Osetio je da je to njegov poziv. Kaže, da ga je sin pitao šta da odgovori kada ga pitaju šta je tata po profesiji. „Pržioničar“ – rekao je Milorad bez dvoumljenja.

Bilo bi bolje i zemlji i ljudima da svako svoju strast pretvori u poziv, jer po tome kakvog je ukusa kafa u njegovom kafiću i kako miriše ona koju smo kupili u pržionici, Milorad je uspeo da dostigne visok nivo u onome što radi, mimo debelih sudskih akata i paragrafa.

Ostalo nam je još da prošetamo iz Srema u Mačvu preko pešačkog mosta. Na drugoj strani čeka nas splav Krug – pokazaće se da je to jedno od najlepših gastronomskih mesta na Savi na kojem sam bio.

Srećni sati provedeni u laganom ispijanju belog vina uz neobično meze – pohovane puževe – uz pogled na Sremsku Mitrovicu, grad koji se šezdesetih upleo i u moju porodičnu istoriju, ali o tome ću drugi put – odagnali su istorijsku melanholiju.

Odustao sam od namere da makar izdaleka vidim čuvenu mitrovačku kaznionicu u kojoj je robijala docnija politička elita socijalističke Jugoslavije.

Iza tih zidina čamio je i Slobodan Bajić Paja, kasnije jedan od organizatora ustanka u Sremu. Paja je poginuo nadomak jedne podmajevičke kasabe u Bosni, po njemu su nazvali osnovnu školu koju sam završio. Nazdravljam bivšem robijašu, biće da sam ga se danas u Sremu jedini ja setio.

Ovog popodneva na Savi nazdravljam i tribalskom vođi Siru, osnivaču grada. U korenu njegovog imena je sanskritsko „sru“ – strujanje. To je taj spori pokret široke vode koja teče prema Taurunumu, mestu u kojem sam rođen.